U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota.

Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On s toga reši, da čim pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Mađarskoj. U Segedinu, krajem jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 fiorina otštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i s toga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.

Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti pretstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se čim pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nisu trebali da vežu pravog hrišćanina grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.

Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se pridružilo 4.000 Vlaha. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci su strahovito porazili hrišćane. Pogiboše kralj Vladislav i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini. Spasao se Janko Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Mleci i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.